Suprotono uobičejeno sebičnom ljudskom razmišljanju da samo čovek ima prirodni dar koji se zove inteligencija, mnoge životinje pokazuju izuzetnu dovitljivost u postizanju svojih ciljeva, koji su najčešće vezani za način kako da dodju do hrane.
Kada ljudi žele da kažu za nekoga da nije baš previše pametan, obično ga uporedjuju sa domaćom pernatom živinom - ćurkama i guskama, a neretko se koristi i izraz "ima pileći mozak". Zbog takvih poredjenja na crnoj listi su i gotovo sve ptice, pošto i one imaju perje, a i jako malu glavu u odnosu na telo, pa se često zaključuje da mali mozak znači i malu pamet.
Istina je, medjutim, malo drugačija.
Iako smo na početku teksta naveli da se snalažljivost uglavnom ispoljava pri traženju hrane, podsećamo da su upravo ptice jedine u životinjskom carstvu koje su u stanju da nauče ljudski govor, što im baš i neće direktno napuniti stomake.
Prema kriterijumu koji su postavili naučnici, prava ptica koja govori smatra se ona koja može da naučiti da izgovori podužu rečenicu. U takve ptice spadaju papagaji, indijska mina, vrana, čavka i neke podvrste sojki. Od njih, najnapredniji su afrički sivi papagaj i indijska mina, a pored toga što brzo uče, njihov glas je i izuzetno lep.
Na našim prostorima vrana je lider i u opnašanju ljudskog govora i u drugim "pametnim stvarima", dok je čavka prati u stopu, ali je u narodu i dalje, bar što se tiče govora, sojka označena kao najbolji govornik. Ta titula joj očigledno nije pripala zbog oponašanja ljudskog govora, jer joj to baš i ne ide od ruke, ali je zato sposobna da imitira skoro svako pticu tako dobro da ptice koje je oponašala počinju da komuniciraju s njom. Inače, pravi glas, odnosno poj sojke nije ni malo privlačan. Više je to kreštanje nego muzikalni cvrkut, pa je zato u mnogim krajevima zovu - kreja.
Kada je reć o primeni ptičjeg znanja zarad utoljavanja gladi, veoma je interessantna taktika koju sprovode vrane, a veoma često to rade i svrake. Kada žele da pojedu orah ili neki drugi koštunjavi plod, vrane ne žele da rizikuju i da tvrdu ljusku probijaju kljunom, već uzmu orah u kljun, podignu se nekoliko metara u vazduh, pa onda odozgo naciljaju neki poveći kanen na zemlji i na njega bace orah. Ukoliko im ne uspe u prvom naletu da razbiju voćku, to ponove nekoliko puta, sve dok im jezgro ne postane potpuno dostupno.
Sličnu taktiku vrane primenjuju i kada im je ugroženo gnezdo, a ne žele da dodju u direktan kontakt sa napadačem, posebno ako napadač ima - pušku. Ako je bez puške onda će se zaleteti i kljucnuti ga u vrh glave.
Isto tako, poznato je da vrane gotovo nikada ne stradaju u sudarima sa avionima i kamionima, što je za druge ptice redovna pojava, a poznate su i po tome što su strašna zlopamtila. Ako im čovek učini nešto nažao, u stanju su da mu uzvrate i nekoliko godina kasnije i to u više navrata.
Izvan naših prostora, jedno od najzanimljivijig primena znanja kod ptica je paljenje trave kako bi se sitne životinje i gmizavci iz njihovih skloništa isterali na čistinu. Takvu taktiku najviše primenjuju neke ptice grabljivice u Australiji, medju kojima su crna lunja (Milvus migrans), smedji soko (Falco berigora) i zviždeći orao (Haliastur sphenurus).
O njihovim pirotehničkim aktivnostima svedoče priče mnogih tamošnjih stanovnika koji su ih gledali kako iz požara, koji su u vrelim letnjim danima u Australiji veoma česti, uzimaju zapaljene grančice u svoje kljunove ili kandže i odnose ih jedan do dva kilometra dalje gde ih bacaju u suvu travu i izazivaju nove požare.
Naravno, takvi potezi se sprovode u organizaciji nekoliko jedinki od kojih jedna donosi žeravicu, a ostale sačekuju bube, gmizavce i male životinje koje u panici beže od tek razbuktale vatre.
Za sada nema snimljenog materijala u kome se vidi jedna takva piromanska akcija i sve se zasniva na pričama uglavnom australijskih domorodaca Abordžina.
Istu priću, medjutim, priča i ornitolog i specijalista za grabljivice na Univerzitetu u Novoj Engleskoj Stiv (Steve) Debus, koji tvrdi da su sokolovi dovoljno inteligentne ptice i da namerno izazivaju požar.
Svoje tvrdnje Debus zasniva na činjenici da isti ti sokolovi, kada im se prijede riba, počnu da bacaju mrvice u plićak i tako namame ribe u manje dubine gde ih lakše hvataju.