 |
 |
 |
 |
 |
 |
|---|
|
- akcije - antropologija - arheologija - bankarstvo - beletristika - biznis - ekonomija - etnografija - etnologija - filozofija - finansije - gastarbajteri - gastronomija - geopolitika - istorija - istorija umetnosti - istraživanja - jezik - književnost - kontrola kvaliteta - lingvistika - menadžment - metodika - narkomanija - novinarstvo - obrazovanje - pedagogija - popularna psihologija - pravo - psihologija - religija - saveti - slikarstvo - sociologija - sport - srpski jezik - turizam - zaštita - zdravstvo
Ukupno članova: 9112 Najnovi član: uros:dd Najnoviji tekstovi:
    |
arhiva МАНАСТИР ХИЛАНДАР 
Манастир Хиландар се налази на на територији Свете Горе (Аγιоν Оρоς), која се простире на највећем делу полуострва Атос (Аτоς), у северном делу Егејског мора. Света Гора има екс-територијални статус, и данас егзистира придржавајући се традиција из времена раног периода хришћанства. Монаси називају Свету Гору "Перивојем Пресвете Богородице". То је израз древног светогорског предања о посвећењу Атоса и пореклу монаства на полуострву. По вазнесењу Христовом, каже предање, Богородица крене на Кипар у посету васкрслом Лазару из Витиније. Чудесна бура одведе њен брод на другу страну, и она доплови до Атоса, где се тад налазило паганско светилиште Аполоново. На месту где је данас грчки манастир Иверон, Богородици стигне порука са неба да на Атосу проповеда Еванђеље: "Ово место биће твој удео и твој перивој и врт и пристаниште спасења онима који хоће да се спасу". Дакле, појава монаштва на Атосу представља далеки плод рада саме Богородице, па је Света Гора под њеном сувереном заштитом. Управо због поменуте традиције о боравку Богородице на Атосу, жене немају приступ на Свету Гору. Монаси на Светој Гори су основали прве манастире још од 4. века наше ере, али сви манастири су уништени услед јаких нападаја Арапских гусара од 7. до 10. века. Након снажења Византијске државе под Македонском династијом, и изгона арапских гусара из Егејског мора, од средине 10. века на Светој Гори почињу да се оснивају манастири који постоје до данашњих дана. Од тог времена много манастира је основано, али услед различитих околности, многи нису успели да се одрже дуже време. Тако је од стране најбројнијих грчких монаха основан почетком 11. века и манстир Хиландар (Χελανδαρίου, највероватније по неком од чланова братства или ктитор).[1]  Први српски монаси јављају се на Светој Гори средином 12. века, али прави значај за српску културу Света Гора добија тек од краја поменутог века, од када између ње и српских земаља настаје жив и непосредан додир. За праве везе недостајао је раније стабилан владалачки дом, и са тим у вези, сређене државне прилике. Дукљанска династија 11. века је као католичка, одржавала везе са западом, а из политичких разлога чак је и зазирала од веза са Византијом. Тек доласком на власт великог жупана Стефана Немање, православно хришћанство односи превагу у српским земљама, ствара се стабилна династија и држава, која касније даје Србима прави историјски значај. За оснивање српског манастира Хиландара, непосредно је везана личност Растка Немањића, односно Св. Саве, оснивача аутокефалне српске православне цркве, и једне од најзначајнијих личности српске историје уопште. По записаној предаји из историјских извора каснијих векова (Теодосије и Доментијан), Растко Немањић је својевољно, а против воље његовог оца Немање, напустио српски двор и световни живот и склонио се на Свету Гору у руски манастир Св. Пантелејмон. Када га је потера из Србије пронашла, он им је бацио своје световно одело и одрезао косу да носе за Србију, као знак да је прекинуо са старим животом. Ускоро је и сам велики жупан Стефан Немања прихватио синовљеву одлуку. Тако је и цела Расткова родна земља почела да се више интересује за ту страноγ тоγждоγ далече. На дан Благовештења Богородичиног, Растко Немањић се у грчком манастиру Ватопед замонашио и узео црквено име Сава. Теодосије је касније са посебном пажњом причао какав је утисак остављала Света Гора на Саву. Сава је видео обитавалишта испосника "имајући небо као цркву, Христа у душама, и тесне им колибе са травом као украсом". Немања је, у жељи да му живот сину у Светој Гори буде што сношљивији, и да калуђери према њему имају што више обзира, слао богате прилоге у Ватопед. Један део тог новца Сава је давао убогима, а са главном сумом почео је да зида и врши преправке у самом манастиру. На Благовести 1195. одрекао се већ остарели Немања престола у својој 81. години, оставио престо свом млађем сину Стефану, и повукао се у манастир Студеницу, коју је подигао пре неколико година. Кад је Сава дознао за ту промену у Србији, упутио писмо и позвао оца на Свету Гору. Немања је 02/11/1197. стигао на Свету Гору у Ватопед, а његов пример је пратио и известан број српских великаша. Након што су обишли средиште Свете Горе Кареју, а потом и друге значајне манастире, на око им је пао опустели грчки манастир Хиландар, који се налазио даље од обале, у дну једног малог кланца најближе грлу Атоса, а у близини бугарског манастира Зографа, и грчких манастира Есфигмена и Ватопеда. Сава се потом упутио за Константинопољ код византијског цара Алексија, и ту успео да постигне да цар уступи опустели Хиландар манастиру Ватопеду. Тако је почела обнова Хиландара (по писању Теодосија, Сави и Симеону се јавио један човек који им је по Божијем провиђењу поручио своемоγ ωтьчьствоγ оγтврьдите срьбьскыи монастырь звати се). Кад је почела обнова манастира, Сава се поново упутио за Константинопољ, где је од цара издејствовао да преда Хиландар Србима (будући да су и други не-грчки народи већ имали своје манастире на Светој Гори). Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и пошто је молба имала пристанак целог светогорског братства. У другој половини 1198. издао је цар нову хрисовуљу, уступајући манастир Хиландар (са свим његовим бившим имањима) Симеону и Сави, и уздижући га на степен царских манастира. Обновљени Хиландар има "служити за примање људи од српског народа" (άπό του γένους των Σέρβον). Подизање Хиландара, помагано из Србије, напредовало је брзо и лепо. Црква, посвећена Ваведењу Богородичином била је прва узета у посао. За њом је подигнут град са пиргом и калуђерске келије. Кад је манстир био готов, средином 1199. године, Немања му, у своје име као ктитор, издаде од Саве написану повељу, добивши за њу и пристанак сина Стефана. Та повеља Симеонова[2], представљала је једну врсту његове опроштајне речи са земаљским животом. У договору са сином Стефаном, поред осталог, он је за нови манастир измолио од цара поседе у Призрену, па их је доделио Хиландару са неколико села.[3] Кад је манастир био готов, Симеон се из Ватопеда преселио у Хиландар. Поред њега се нашао одмах и приличан број калуђера, од којих су неки, без сумље, били Срби (ако не и већина). У међувремену, Сава је поново од византијског цара издејствовао и трећу хрисовуљу, у којој цар у потпуности изједначава Хиландар са осталим манастирима на Светој Гори, и даје манастиру један метох, за који Сава беше изабрао давно разрушени манастир Зиг (Иваницу, у унутрашњости поуострва Халкидики). Симеон и Сава се нису задовољавали да само обнове и развију Хиландар, него су баш хтели да од њега створе српски расадник духовности. То добро показује да су они имали других већих циљева и мотива поред дела побожности. Одлучивши се једном за свагда за православље као главну веру своје државе и династије, Немања је у самој Србији подигао неколико манастира, од којих Студеница тако речито говори о полету, стабилности и уметничком смислу њених твораца. Како је Света Гора у то време сматрана као нека светиља православља са најбољим што је представљало у калуђерском реду, са представницима различитих народа и средина, то је сасвим природно што су Симеон и Сава зажелели да у овом новом манастиру створе могућност и српском калуђерству да изиђе из уског круга Рашке и Зетске области, и да у туђини прошири своје образовање и употпуни своје знање. Тако су се надали да добију бољи и спремнији свештенички кадар као главног помагача у изграђивању државне творевине, којој је Немања са толико напора, поставио темеље. Немања (Симеон) је у Хиландару провео свега 8 месеци. Разболео се и умро 13/02/1200. доживевши за оно време скоро невероватних 86 година живота.[4] Из тог периода по традицији потиче својеврсна "чудесна лоза" која расте у Хиландару, и коју је засадио Св. Симеон (Мироточиви) и која стално има плод. Након очеве смрти, Сава се брине за развој Хиландара, али се сели у Кареју, где подиже испосницу, и пише тзв. Хиландарски Типик (који говори о строгим нормама калуђерског живота). Типик (очуван до данашњих дана) је чист превод или прерада пролога Типика чувеног Константинопољског манастира Богородице Благодатељице, коме је Немања раније слао своје прилоге. Сава је овим Типиком уредио и организацију манастирске управе.  Прве деценије 13. века прошле су у великим метежима на целом Балканском полуострву. Западни крсташи су 12/04/1204. заузели Константинопољ, и ту основали Латинско царство, тако да је и Света Гора дошла тим путем под фактичку јуриздикцију Ватикана, који је покушавао да ограничи самоуправу Свете Горе, а појавили су се и бројни разбојници и пљачкаши који су били стална претња светогорским манастирима. Сава је то искористио, и отишао за Србију, где је пренео очеве мошти. 17/01/1214. Папа Иноћентије III је Свету Гору ставио непосредно под своју заштиту, а 1217. остварио је утицај и у самој Србији код великог жупана Стефана (тј. Краља Стефана Првовенчаног), па се Сава враћа на Свету Гору, у којој су прилике од тада знатно сношљивије. Одатле је две године потом отпутовао за Никеју, где је добио од никејског (тј. избеглог константинопољског) патријарха одобрење о ставрању аутокефалне српске цркве. Касније је из Свете Горе походио свету земљу Палестину, и кад се враћао са једног пута из Константинопоља, нађе га смрт у Бугарској у Трнову 14/01/1234. Из Палестине, Св. Сава је донео најстарију и најпознатију хиландарску икону Богородицу тројеручицу.[5] Од тада влада правило да је икона прави игуман манастира, а формални игуман је у ставри само њен заменик. Тај принцип се поштује до данашњег дана.
У наредном периоду манастир хиландар је повељама добијао нове поседе, а осетно је међу српским монасима у Светој Гори јачало духовно и књижевно интересовање. Средином 13. века јавља се међу њима писац врло широке монашке културе, који за себе каже да је "последњи ученик преосвештеног Саве". То је Доментијан, писац опширних житија Св. Саве и Св. Симеона Немање, односно први познати српски хагиограф. Житије Св. Саве Доментијан је завршио 1253. године, док је Житије Св. Симеона написао нешто касније, живећи у хиландарском пиргу који је у то време подигао краљ Урош. Краљ Урош је по наговору свог брата архиепископа Саве II доста помогао Хиландару новим прилозима. У једном запису из 1264. године каже се да је краљ Урош бринуо о Хиландару недостатька родитель своихь испльнιаιе. Изнад манастира у гори, дао је подићи пирг или ступ посвећен Преображењу. Сава II је умро 08/02/1271. Уз Доментијана, из тог времена вредно је помена име граматика Теодора, који је преписао Шестоднев из времена Св. Симеона, и тако спасао то дело старе српске књижевности да се не загуби и не заборави потпуно. Из једног акта византијског цара Михаила Палеолога, који је 1261. успео да обнови Византијско царство, види се да је и он показивао извесно интересовање за Хиландар, као и за остале светогорске манастире, али је услед политичких превирања био приморан да 1274. потпише унију са католичком црквом у Лиону у Француској. Ипак се то није одразило погубно по светогорке калуђере. Хиландар је из свих тих криза изашао без икакве штете. Њега су сви српски владари помагали и бринули се за њега. Краљ Драгутин је на пример знатно проширио манастирске поседе у самој Србији. Манастир Хиландар је нарочито много помогао краљ Милутин. Он је за манастире и њихов духовни значај имао нарочито разумевање, више него иједан наш други владалац. Он се у свари сматра другим оснивачем Хиландара и једним од његових главних ктитора. Поред великих поседа у Србији којим је обдарио манастир, Милутин је од свог зета, византијског цара Андроника издејствовао значајне поседе у самој данашњој Грчкој. Над малим вратима која воде из припрате у велики храм налази се натпис из каснијег времена, у којем се каже да је Милутин 1293. срушио стару хиландарску цркву, јер је била тесна, и подигао нову. Та црква и данас постоји и изванредно је добро очувана. Она представља потпуно нов тип византијске архитектуре и то константинопољске школе, са нешто елемената солунске и атонске неимарске вештине. За Свету Гору нова грађевина је донела извесна нова, иако не оригинална решења у нартексу. Напуштени су додаци уз цркву као ексонартекс, побочне капеле и предњи портик. Добио се велик и добро осветљен простор у цркви, који раније светогорске грађевине нису имале. Овај нови тип архитектуре одржао се на Светој Гори до данашњих дана. Архиепископ Данило прича да је Милутин, срушивши стару и подигавши нову цркву, украсио Хиландар свим добротама, не штедећи средства. Подигао је многе "царске палате" за монахе. Ти стари конаци су пропали, јер су имали много дрвене грађе, али се црква одржала. Она није велелепна ни по димензијама ни по украсу, али је сразмерно једна од највећих цркава у Светој Гори и веома је привлачна. По спољњем изгледу има извесних већих сличности са Грачаницом. Орнаменти у марамору око врата и прозора нису изненађујући, већ складни и солидни. Цела грађевина даје утисак нечег темељног и спокојног. Унутрашњост нема раскошног блеска, али ни убоге тврдоће. Под од мозаика, пажљиво и добро сложен, показује да се на све обраћала пажња. Цео посао изведен је као истинско дело пијетета. Да би заштитио Хиландар од гусарских препада, Милутин је подигао око манастира град и велике куле. И данас Хиландар личи много на неку стару тврђаву. Његови јаки, камени зидови којима је сав опасан, иду преко 30 метара у висину и у доњем делу, сем капије, немају никаквих отвора. Станови су сви на 3. или 4. спрату. У келијама на 4. спрату спољашњи зидови имају преко 1.5 метара ширине. Куле су још тврђе и имају војнички изглед. Отвори су им доста мали и узани, врата ниска и тешка, а зидови као стене. Са њих се има преглед целе долине испод манастира и стога су могле одлично послужити као осматрачнице. За Хиландар је било од нарочите важности то што је Милутин дао подићи једну велику тврду кулу са градићем близу саме морске обале, на Хрусији, одакле су гусари најчешће и нападали на манастир. Тај пирг (данас оштећен на врху) бди још увек на путу са мора у манастир, али од старих зграда и града око њега нема више много трага. У њему је краљ на самоме врху по светогорском обичају дао подићи и једну малу капелу у име Вазнесења Христова. Кад је подигао пирг на Хрусији, по нарочитој молби једне хиландарске депутације, коју је водио заменик игумана Киријак, Милутин је 1300. године по завршетку градње дао том пиргу и посебну повељу. Српски монаси у Хиландару бивали су све бројнији и осетно се развијали. Сви српски архиепископи 13. века, чији живот познајемо, васпитавали су се у Хиландару. Ту су они налазили најбоље списе византијске црквене књижевности, а и оно највредније што се досад створило у словенској писмености.[6] Тамо је било доспело и било сачувано чувено Мирослављево еванђеље. У самом Хиландару се иначе сачувало мало рукописа из 13. века. За времена архиепископа Јевстатија II (1292-1309.) Свету Гору и Хиландар снађе велика беда. Каталонски (Шпански) најамници, које византијски цар Андроник II беше узео у службу против малоазијских Турака, оставши без плате, објавише цару рат и почеше пљачкање трачких и македонских области. 1307. Учврстивши се у близини Солуна, навалили су на Свету Гору, опљачкали је и опустели сву. Многе су цркве попаљене, а људство одведено у робље. Спомени о том догађају су остали очувани у светогорској традицији до данашњих времена. Услед новоизграђених јаких утврђења, и пожртвованошћу тадашњег заменика игумана Данила, Хиландар је био сачуван од пропасти. Каталонска опасност је трајала са прекидима пуне три године (до 1310.). Још већи процват доживео је Хиландар за владе краља и цара Душана. Немања је подигао Хиландар, Милутин га је развио, а Душан га је дигао до врхунца славе и угледа. За време душанова царства, кад је цела Света Гора дошла под његову власт, Хиландар је у њој добио скоро главну реч и био веома цењен. У то време светогорски монаси су имали јак утицај и у самој Васељенској патријаршији. Пошто је средио прилике у Србији и рашчистио односе и на јужној и на северној граници, краљ Душан је почео обилато помагати Хиландар и снажити духовни живот и ту и у Србији. Током своје владавине, Душан је обдарио Хиландар многобројним поседима у Србији, данашњој Македонији и Грчкој. У ово време настављао се у манастиру књижевни и преписивачки рад. Карејски монах Теодул је на пример 1336. године преписао теодосијево Житије Св. Саве.[7] Српски монаси су били поносни на Душана. Један монах писао је да је Душану "Бог дао, по милости својој и молитвама светих његових прародитеља, да обдржи и да има у власти сву Српску земљу, и на загорију чак до Видина, Грчку земљу све до Морунца званог Христопоље, до Солуна, и сву Диоклетију до Драча". Према Светој Гори Душан је показао неочекивану предусетљивост. Освојивши суседне области, оне је упутио на Атос свог логодета Хрса који је имао да објави промену власти и да затражи да се од сада краљево име помиње по целој Светој Гори. За узврат, краљ је манастирима (претежно грчким) обећао и потврдио пуну аутономију.[8] Када је почетком зиме, децембра 1347. Душан лично дошао у Свету Гору да походи манастире и да се поклони местима култа, он је направио један изузетак који се годинама памтио. Он наиме није дошао сам него је са њим ишла и царица Јелена, и поред већ раније поменуте строго поштоване традиције о забрани доласка жена на Свету Гору. Али ипак, калуђери се нису могли опрети моћном цару, ни спречити тај долазак, који је кварио ред и дотадашњу традицију.[9] Приликом свог боравка у Светој Гори цар је дао низ нових повеља са повластицама и потврдама нових права. Читав низ повеља датиран је у децембру 1347. године и почетком 1348. (у једној повељи сам цар каже испльни же ωть всеιе доуше желанϊе срьдца моιего видðти светоую ωноу гороу). На путу од мора ка Хиландару још и данас се показује крстом означено место где су хиландарци сачекали цара и за успомену засадили "царску маслину". Овом приликом цар је потврдио Хиландару све повластице и имања, која су му дали његови претходници, а сам је дао и читав низ нових, и то правих царских прилога. Он је између осталог поклонио манастиру за сваку годину десетак од свега живога добитка, који се налазио у његовом царству, претворивши га у готов новац. Хиландарци су на основу тога могли на летњи Ђурђевдан подизати у Новом Брду сребра за 4000 перпера. Проширена је и манастирска болница. За њу, цар је одредио из царске благајне 200 перпера годишње да би се могла издржавати. Царица Јелена је постала ктитор Карејске келије Св. Саве, која је од тада и дефинитивно припала Хиландару. Велика хиландарска имања знатно су повећала братство и лица са дужностима. Средином 14. века Хиландар је имао свог "великог" економа, и другог "великог" економа у Солуну. Имао је исто и "великог" дохијара. Уз њих су ишли као помоћници параеконом и дохијар. Морала су бити уведена и два духовника и више "попова" за црквене функције. Колико је било интересовање за књижевност у Хиландару тога времена показује у довољној мери број очуваних рукописа из 14. века, а посебно из његове прве половине. Самих еванђеља из 14. века има 16 (14 српских и 2 бугарска), затим велика збирка еванђеља, апостола, синаксара, минеја, триода, и песама блажених. За углед Свете Горе и Хиландара у нашем свету леп доказ пружа и чињеница да је 1354. године хиландарски заменик игумана Сава изабран за српског патријарха. Након смрти цара Душана крајем 1355. године, наступа распад Српског царства на оснажене локалне феудалне династе. И поред тога, манастир се и даље добро развијао услед дотација које су стизале не само од цара Уроша, већ и од поменутих властелина (највише од браће Вукашина и Угљеше Мрњавчевића). Маричка битка 1371. године донела је велику промену у историји манастира, као и српске историје уопште. Под утиском катастрофе српске војске, почет је у Хиландару један нов посао, који ће бити зачетак стварања српске летописачке књижевности. Збор хиландарских монаха решио је 13/11/1382. да обнови култ својих ктитора који земльнимь царьствомь небесноιе полоучише и који су њихову обитељ задужили својом помоћу. У исто време ојачао је и интерес за хронике. Опширна византијска хроника Георгија монаха, званог Хамартол, Χρονικόν σύντομον, преписивана је код нас у то време на више страна. Из осамдесетих година 14. века потичу три преписа, од којих је најстарији рађен 1382. године у Хиландару. Светогорски монаси су имали и важну улогу у измирању Српске и Васељенске патријаршије. Попут претходних српских владара, за Хиландар се бринуо и кнез Лазар Хребељановић, као и за каснији владари Бранковићи, који су свесрдно помагали манастир све до пада српске деспотовине 1459. У то време, сви светогорски манастири, а нарочито Хиландар (заједно са својим поседима), послужили су као место уточишта чланова последњих српских владарских и властелинских породица. Слепи Гргур Бранковић је умро 16/10/1459. као монах Герман на хиландарском метоху у Струми у данашњој Македонији, а сахрањен нешто каније на Хиландару. Исто тако, известан број црквених великодостојника, чије су епархије, цркве и манастири похарани током навале турске војске, склонио се у заштићени манастир.[10] Брзо турско освајање, убрзо после маричке битке 1371. и дефинитивно турско запоседање територије око Атоса после 1430. године проузроковало је велико неспокојство и потресе међу светогорским монасима. У времену док се бивши владари и феудалци монаше и склањају на Свету Гору, велики број монаха је пред турцима побегао на север. Пре пада деспотовине, овај талас избеглог светогорског свештенства нашло је уточиште у српској држави која се у то време формирала у сливу реке Мораве. За то време на, и око Свете Горе царевало је насиље и безакоње. Како би то спречио, Султан Мехмед II је 1457. је издао специјални указ (ферман, ﻥ ﺎـﻣ ﺮـﻓ ), којим је потврдио старе слободе и права светогорским манастирима. И поред тога, светогорски монаси су делили судбину свих православних и иначе хришћанских црквених лица. Бројна су остала сведочења о бруталности нових освајача према монасима.[11] Након пада деспотовине, нестао је најзначајнији покровитељ Хиландарског манастира, па се стога политичка и економска помоћ морала тражити на другом месту. Почетком 1503. жена угарског титуларног српског деспота Ангелина Бранковић упутила је прву молбу руском великом кнезу Василију Ивановичу да заштити Хиландар. Са друге стране, почели су хиландарски монаси средином 16. века да сами одлазе у Русију. 1550. Заменик игумана Пајсије са три пратиоца посетио је Москву и од Ивана IV Васиљевича Грозног тражио помоћ и протекцију на истамбулској порти. Руски цар је интервенисао код султана, тражећи права за манастир, а уз то је сакупио значајну помоћ и обдарио манастир богатим поклонима (1556). Тако да се Иван Грозни сматра још једним од великих донатора и покровитеља "попут претходних царева". Хиландарска делегација се није одмах вратила на Свету Гору, већ је у Русији боравила све до обнове српске патријаршије 1557. године. 16. Век је иначе донео значајну промену у одонсу Турака према православном хришћанству, а тиме и према Србима. Све српске земље су се сада налазиле у унутрашљости великог, богатог и моћног царства (султаната), са средиштем у Истамбулу (бившем Константинопољу), где се уз то налазило и средиште Васељенске патријаршије (под чијом јуриздикцијом се налази Света Гора). Уз то, на челу тадашње отоманске империје налазио се и известан број личности који су рођени као хришћани (попут Мехмед паше Соколовића). Све је то утицало да се 1557. обнови српска пећка патријаршија, која је још имала јуриздикцију и над свим православним Србима пресељеним на територије на северу и западу (Угарска, Славонија, Босна, Хрватска, Далмација). И наредни руски цареви су се старали о Хиландару. Цар Фјодор Иванович давао је манастир 1586. године, а 1591. издао је "златну булу", на захтев заменика игумана Георгија, којом се омогућава право сакупљања дотација манастиру и обавеза помагања руског манастира Русикона на Светој Гори. Руски цареви ће кроз наредно време поврђивати ова права такозваним "граматама", и то Борис Фјодорович 1603; Михаил Фјодорович 1624; Алексеј Михаилович 1658. и 1660. и коначно Иван и Петар Алексејевич (Петар Велики) 1684. Кроз сво ово време, Манастир је био принуђен да се сам издржава, што је и успевао, упркос бројним тешкоћама. Последица тога је била константно опадање броја монаха (иако је још увек њихов број био у поређењу са другим манастирима релативно велик). Репутација Хиландара такође никад није довођена у питање кроз цео 16. и 17. век. У то време најзанчајнија личност Хиландара је био заменик игумана Виктор (1652-1678). За време његове управе манастиром, обновљено је више грађевина манастирског комплекса, а ту је значајну улогу имао и богати српски трговац из Венеције, који је као монах Никанор дошао 1662. у Хиландар, богатим донацијама омогућио обнову библиотеке и ослободио манастир дугогодишњих дугова. По сведочанству грчког архиепископа Самоса Јосифа Георгирениса (објављеној 1678. у Лондону у Енглеској), српски манастир Хиландар је имао највећи број монаха од свих светогорских манастира. У преписивачкој уметности, најзначајнија остварења су проксомидие, од којих је најстарија датирана крајем 16. века. Прикупљање дотација није представљало пуко "мољење милости" (како се то дуго времена сматрало). Најеминентнији калуђери Хиландара слати су у те мисије носећи са собом не само духовне и црквене књиге за потребе литургија, већ и житија српских владара и архиепископа из периода Немањића. Тиме су они и одржавали живу традицију на овај велики период српске културе и цивилизације. Док је у средњем веку Хиландар био репрезентатив српске нације на страном тлу (на територији Византије), у турско време, сви Срби су у њега гледали као необориви доказ њихове негдашње слободе, државе, цркве и културе. Тако су и српски Пећки патријарси, епарси и свештенство наставили да помажу Хиландар. Неки од највиших црквених великодостојника су посећивали манастир. Патријарх Јован је то учинио 1602, а патријарх Максим 1658. (кад је донео и значајне књиге које су похрањене у манастирску библиотеку). 
Велики рат ("Бечки рат") који је трајао од 1684. до 1699. донео је заначјну прекретницу у историји манастира, као и у осталом целог српског народа и цркве. Будући да се готово у потуности ставило на страну западних хришћанских сила (Хабсбурга и Венеције) у рату против Турака, Српско становништво је доживело 1690. велико страдање, то је као последицу проузроковало и велику сеобу на територије под хабсбуршком влашћу. Догађаји из те године и Велика сеоба Срба знатно су утицали на историју Српске православне цркве. Будући да је највећи број свештенства избегао на север, Турци су довели међу Србе знатан број Турцима лојалног грчког православног свештенства (тзв. "Фанариота")[12], а једно време су чак били и фактички укинули Пећку патријаршију. Та промена није ни Хиландар оставила по страни. Као последица тога произашло је константно опадање броја српских, а пораст броја грчких и бугарских монаха током 18. века. Мада у то време манастир није пропадао (и даље је чувана библиотека и негована црквена преписивачка књижевност), крајем 18. и почетком 19. века манастир се још само формално називао српским, али је већина монаха била грчка и бугарска. Почетком 19. века национални покрети у европском делу Османске империје утицали су и на даљу историју манастира. Ослободилачки покрет српског народа од 1804. и стварање прве нововековне српске државе, утицаће да поново почне да расте број српског свештенства у манастиру. Тако је братство манастира 1820. године затражило од Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник. Манастир је ипак био више везан за догађаје на грчком тлу и ослободилачку борбу Грчког народа. Хиландарско братство је грчке патриоте често несебично помагало. То је проузроковало и велику одмазду турског гарнизона који је због тога био стациониран у манастиру неколико година. Везе Хиландара са осталим светогорским манастирима омогућиле су чврсту везу Свете Горе са кнежевином Србијом у наредном периоду. 20/10/1835. Представници свих светогорских манастира послали су кнезу Милошу захвалницу поводом његовог новчаног поклона који су манастири поделили. Интерес показан од стране кнежевине Србије према манастиру у 19. веку показује велику важност који је Хиландар имао у тадашњим српским политичким, црквеним и школским круговима. Највећу заслугу за новоуспостављене српско-хиландарске везе имао је архимандрит Онорфије Поповић, који је и први успоставио контакт са кнезом Милошем. Манастир је требао помоћ кнежевине нарочито после 1847. када је ушао у велику материјалну кризу проузроковану дугогодишњим спором око манастирских граница. Током четрдесетогодишњег парничења по турским судовима, и потплаћивањима корумпираних турских администратора, манастир је неколико пута помаган великим финансијским дотацијама из Србије. После 1860. београдски митрополит Михаило је успео да после великих напора донекле изглади спорове са бугарским свештенством на Светој Гори, нарочито после Берлинског конгреса 1878. године. Српско-бугарски спор је иначе био и разлог и посете манастиру краља Александра Обреновића, али наредни догађаји (балкански и први светски рат), означили су једно ново поглавље, када је Атос коначно постао део Грчке државе. И нова Грчка држава доживела је велики потрес након пораза у рату против Турске 1922. године. По мировном споразуму, извршена је размена становништва између Грчке и Турске. Из Турске је протерано око 2 милиона грчких избеглица, које су плански насељене у северне делове државе (данашње провинције Македонија и Тракија). Самим тим и нова грчка држава се нашла пред великим хуманитарним проблемом, обзиром да се у то време убрајала међу најсиромашније европске државе. То је за последицу имало одузимање највећег дела земље (изван Свете Горе) свим светогорским манастирима (па и Хиландару). У данашње време, Хиландар је остао са само три метоха изван Свете Горе (Кумица, Каково и Каламариа). Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете Горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњевековне културе уопште. ИЗВОРИ: "Света гора и Хиландар", Владимир Ћоровић, Београд 1985. "Срби и Турци", Стојан Новаковић, Београд 1960. "Историја Срба", Константин Јиречек, Београд 1988. [1] Помиње се први пут 1076. године, а последњи пут 1169. [2] Повеља је у оригиналу била сачувана све до 2. светског рата, када је страдала у бомбардовању Народне библиотеке у Београду 06/04/1941. [3] Непробишта, Мамуша, Сламодрави, Ретивља, Трње, Ретивштица, Трновац и две Хоче [4] Просечан животни век у то доба, по важећим истраживањима је био око 40 година. [5] Њен аутор је један од источних црквених отаца Св. Јован Дамаскин. [6] У Светој Гори су очувани понајстарији примерци словенске старе преписивачке књижевности: Зографско и Маријанско еванђеље (прво написано глагољским писмом), Хиландарски листићи и Супрасалски зборник. [7] Најстарији познати препис овог дела. Огромна је штета што он није био искоришћен за науку пре првог светског рата за време ког је при повлачењу 1915. током Првог светског рата пропао. [8] Иако се у захтеву светогорских манастира краљу очитује јасан антисрпски став. [9] По каснијој предаји, пошто је царица Јелена пренесена преко манастирског прага, и тиме није ступила на тло самог манастира, она није повредила поменуту традицију. [10] На пример епарх Сера Сава 1386, и епарх Мелника Кирило. [11] Према исламском шеријатском праву, хришћани су имали право вршења богослужења и поправљања старих богомоља, али нису смели градити нове богомоље, нити гласно звонити са цркава. [12] По истамбулском кварту Фанар, у ком је највећа грчка колонија, и где се налази седиште Васељенског патријарха. НАПОМЕНА: Текстове објављује Удружење грађана "СРПСКИ ДЕСПОТ" (регистровано под бројем 3/1-1425/2-2002-07). Дозвољено је преписивање и објављивање текстова уз обавезно навођење извора и само уз сагласност аутора текстова. Игор Мојсиловић  |
AKTIVNI OGLASI:
Najnoviji blogovi:
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Vaš ID :
Prisutni na sajtu:
Ukupno prisutno na sajtu: 96
Prijavljeni: 0 ||| Gosti: 96