Од краја 19. века, историографија се развија у науку. Пре тога, уколико није реч о чисто дескриптивно и религиозно настројеном историопису, припадала је хуманистичко-литерарној дисциплини. Таква је грчко-римска класична историографија, остала у наслеђе европском нововековном историопису који се наслања и у темељу је потоње прагматично-хуманистичке историографије. До друге половине 18. века, грађански европски историопис, угледајући се на свог класичног узора, грчко-римског, тумачио је историјска збивања у чијем фокусу је била вечна, непромењива људска природа. Тада, у историјска схватања, продире идеја о развоју друштвених институција и разумевања друштвених збивања, прво као филозофска конструкција развитка, постављена у складу према апсолутном разуму или апсолутним идејама. Свакако, те спознаје и објашњења су била апстрактна и идеалистичка, нису из основа могла променити карактер историописа, он остаје у задатим оквирима прагматичне хуманистичке историографије.
Романтизам
Период романтизма је знатно више утицао на развитак историописа, поготово међу српским историчарима. Због неповољних друштвених прилика, „тешке“ српске историје, унешен је у њу једнострани историцизам ослоњен на магловит појам „духа народа“ и његов развој. Рани романтизам српске историографије прерашће у националистички поглед на минуле догађаје, оштро супростављен духу хуманистичке прагматичке и космополитске рационалистичке историографије. Ово неће бити спецификум српске већ, у преовлађујућој мери, и европске јер се историографија, у другој половини 19-ог и минулог 20-ог века, одржавала у свом изразитом националистичком и шовинистичком духу те, у том смислу, треба схватити често кориштење кованице „Бечко-берлинска школа“ да се означи један пангермански поглед на ненемачке народе и њихову историју, пун отрова и порицања било какве вредности, пре свега словенских и српског народа, чија је историја сведена на „робовска повест“. Развитак историографије у научну дисциплину свакако није могао кретати путем романтичарске историографије јер се наука, уопштено говорећи, развијала испитујући и утврђујући природне појаве и промене, сагледавајући их с позиција општих закона кретања материје и живота, бивајући увек апстрактна, у мери што одговара природи појединих научних дисциплина. Она је морала одговорити на то како се учинак тих закона односи на конкретна кретања и конкретан развитак пошто их научни прилаз, не би ли их спознао, мора издвојити из њихове стварне повезаности, једном речју морала је бити аналитична.
Појам историографске анализе и закључци, формално-логички, добијени из аналитике, као резултат дају мање-више ограничено метафизичко мишљење чији резултати само донекле одговарају стварности. Због тога, увођење структурализма у историографију, шездесетих година прошлог века, представља револуционарни корак који ће довести до превредновања читаве људске историје; то, другим речима, значи враћање историописа у конкретне сфере и објашњавање стварних повезаности историјских догађаја, уз наговештавајући раскид са једностраним ставовима потеклим из уопштавања. Ви, када данас погледате српску историографију, видећете да се базира на једнострано објективним ставовима; прелажење из једне општости у другу, општости доведене до апсолута, постало је њеном главном маном. Искључива упућеност историографије на тобожњу објективност и законитост (које се настоји докучити том општошћу), довело је до пренаглашавања објективне стране историјског развитка, и проматрања свих друштвено-историјских промена с једног пренаглашеног сцијентистичког становишта, без обраћања пажње на субјективитет као један од фактора историјских промена.
Структурализам
Структурализам у хуманистичким наукама, па тако и у историографији, методолошки је и истраживачки поступак, служи као основа за истраживање одеђених историјских периода. Структура одређеног историјског периода посматра се као целина састављена од солидарних појава (акција-реакција), свака зависи од других и може бити оно што јесте само у међусобној интеракцији. То значи, да не компликујемо, структура представља скуп међусобно зависних и уско повезаних сложених појава а свака се може одредити на основу односа према другим појавама из те структуре (рецимо аварско-склавински покушаји освајања Балкана и одговор Византије). Дакле, структура има елементе повезане у целину, има своје специфичне карактеристике зависне од елемената који је чине. У том смислу, структурализам имплицира врло хетерогене модалитете мишљења окупљене око разраде проблема структуре неког историјског периода или догађаја, посматраног у светлу писаних извора, лингвистичких, друштвено-економских, политичких и духовних спознаја. Структурализам је заправо стециште специфичних промишљања, она дају предност структури над објективизираним проблематикама историје, суштине, свести или феномена. Радикалност овог мишљења уперена је против традиционалног позитивизма хуманистичких наука, њеног методског објективизма као и против идеалистичке и априористичке историографије. Структуралистички метод, иако на сцени више од 50 година, још увек код српских историчара изазива лагану језу; против њега је својевремено устала југословенска историчарска „кука и мотика“, још седамдесетих година прошлог века, настојећи га сасећи у корену у име марксистичког, дијалектичког погледа на појавни свет и збивања у њему.
После катастрофалног грађанског рата 1991-1995. и сочињенијем квази-балканских државица, та пракса је настављена дајући један унебовапијући резултат. За структуралистички метод важно је нагласити уважавање културолошких особености проучаваних средина, стављањем нагласка на специфичне или јединствене структуре у одређеним цивилизацијско-историјским областима или регијама, у складу с временом кад се дешавају. Друштво је тако базична референца за објашњење историјских форми и феномена; тежи се разоткривању друштвене структуре у датом времену, њеном уређењу и класификацији те стварању смисленог историографског универзума, уз уважавање локалног контекста где се анализирани догађај одиграва; најсвакодневније и наизглед безначајно понашање и искуство испуњено је значењем. Не постоји довољно баналан историјски догађај који не би био вредан посматрања и анализирања јер, „ђаво се крије у детаљима“. Оно што се изричито назива структурализмом, у схватању друштвених процеса, је једна до крајњих консеквенци доведена историјска мисао где се спознајом друштвене структуре, из које потичу актери дешавања, тумачи историјско збивање и развитак. Да ли структурализам има социоцентричан приступ? Наравно, јер је заинтересован за све аспекте друштвеног сазнања, тражећи одговор на који начин друштвени односи и културно-цивилизацијски контекст обликује начин како схватамо свет и како, посредством категорија мишљења, се потенцијално хаотични свет обликује у одређени значењски универзум.
Пракса
На овај приступ официјелни српски историчари, запали у позитивизам најгоре врсте, инертни и лењи по свом унутрашњем хабитусу, одговарају како се друштвеном структуром, посматрали је у тоталитету или разуђено, не може објаснити историја као развитак човечанства, односно као развитак народа и нација. Једном речју, они остају чврсто укотвљени у догађајној историји (historie evenementielle) грувајући из својих прапотопних оруђа и оружја на структуралистичку историју (histoire structurale). И, до каквих је последица довело то њихово залагање? Заумних, јасан је одговор јер ако погледамо српску историографију од 1945. до 1990. остало је тек пар књига вредних пажње, сва остала окончала су свој бедни живот у ропотарници југословенског историописа (ко се данас сећа Дедијерових „Прилога за биографију Ј.Б. Тита“ и књига о силним НОБ „офењзивама“ а, углавном се само о томе писало). У протеклом периоду од 1990, ситуација је слична, дакле на рубу амбиса. Уз велики напор и да не будем пристрасан, могао бих издвојити пар дела, остала су углавном базирана на силним преписивањима (у духу омиљене ресавске школе) или пак, што је још ступидније, суочени смо са навалом тзв. „епске-епске фантастике“ упаковане у Прокрустову историографску постељу. Па, шта да се онда ради, завапићете.
Историчари морају проблематизовати методологију своје дисциплине, не би ли тако могли утицати на садашњи очајан положај историописа а с тим у вези окренути се према новим научно-спознајним циљевима европске историје. Тако би, с одређеним изгледима на успех, могли ући у борбу за спасавање наше дисциплине која је највише угрожена свођењем школског предмета историје на миноран број часова. Како би овај предмет поново изазвао интересовање код основаца, средњошколаца и студената, мора се убрзати пут ка структуралној историји, у складу са општим кретањима европске историографије. Доба „традиционалне историје“ је реликт прошлости, јер позитивизам не потиче никакво теоретско мишљење историчара него их упућује ка фактографији. Односно, у српском друштву (респ. међу историчарима) на сцени је криза историје и историјске свести. То се најбоље огледа у школству, обзиром да је историја била увек предмет фундаменталне дисциплине општег и националног васпитања и као такав је имао доминантно место у структури наставног плана, постепено деценијама све више губећи тај положај те се, данас, налази у некој врсти дефанзиве у односу на нове дисциплине које су ушле у образовно-наставне планове а којих раније није ни било. Такође, није тајна да су историчари незадовољни положајем свога предмета пошто се све више потискује. Како ће се ствари даље одвијати, остаје да се сами уверимо.