АУСТРОУГАРСКИ ПОПИС ИЗ 1890. ГОДИНЕ: У Дубровнику живе Срби, нема ниједног Хрвата
Натко Нодило
Из Wикипедије, слободне енциклопедије
Натко Нодило (Сплит, 31. коловоза 1834. - Загреб, 21. свибња 1912.) био је српски политичар, повјесничар и публицист
Студирао је теологију, повијест и земљопис у Бечу. Био је први професор опће повијести на Филозофском факултету у Загребу. Један је од вођа Народне странке у Далмацији и уредник новина "Ил назионале". Водио је полемику с аутономашким идеологом Н. Томмасеом у којој је аргументирао и позивајуће се на повијесне изворе доказао нужност сједињења Далмације с Хрватском. Као повјесничар проучавао је рану средњевјековну повијест Хрвата и југоисточне Еуропе.
Био је познат по залагању за политичко јединство Хрвата и Срба, односно сматрао је хрватски и српски једним језиком. Због тога је у доба Титове Југославије величан као претеча идеологије братства и јединства, док је након распада Југославије постао предмет контроверзи и критика, односно својатања између хрватских и српских националиста.
Према подацима које је скупила Аустроугарска држава, када је 31. децембра 1890. године пописала становништво града Дубровника, српским језиком говори апсолутна већина од 5.823 људи, италијанским 677, чешким 48, пољским 6, немачким 263 и мађарским 384.
Ту су и подаци за друга места у општини Дубровник, а подаци су ту још фрапантнији, јер Срби у већини места чине 100 одсто становништа.
Дакле, из приложеног можемо видети да хрватски језик није ни постојао као језик којим се причало у Дубровнику и околини.
Ако то није довољно, треба рећи да је тадашњи папа, Лав XИИИ (1810-1903), јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби.
Утемељивач хрватске историје: У Дубровнику се одувек говорило српски
„У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило – како од пучана, тако до властеле, како код куће тако и у опћини“. То је тврдио Натко Нодило, који се поред Фрање Рачког сматра за утемељивачем хрватске историје.
Као учењака, красила га је пре свега приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају „историјским доказима“ о присуству хрватског народа и хрватског језика „диљем“ Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника.
Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“ (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако:
„У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“
Данас у Дубровнику нема више ниједног Србина, осим оних који долазе на летовање.