Rodna planeta nas blizanaca, Simona i Majka Farata, jedna je od najlepših
u glaksiji. Planeta je samo blago nagnuta, tako da smena godišnjih doba skoro
ne postoji. Praktično, u umerenom pojasu je večno proleće. Sunce našeg sistema
nije ni blizu ni daleko od rodne planete. Okean, na čijoj smo obali odrasli,
prekriva oko 60% površine. Planina iznad grada obično je prekrivena ljubičastim
oblacima. Atmosfera sa nešto manje kiseonika produžava život i smiruje njegov
tempo. Ali malo smo mogli uživati u lepoti prirode.
Nebo ne mogu vezati žicom, mislio je Maks dok se šetao opsednutim gradom.
Predivni zalasci sunca bili su konstanta tokom cele istorije Svemira i
tu se ništa nije izmenilo. Tako je bilo i sada. Napolju je bilo oko 90
farenhajta, ali suv vazduh je umanjivao vrućinu. Crno kožno odelo privlačilo
je poslednje zrake sunca, ali Maks je na to bio navikao. Na njegovim grudima
bila je ploča slična onoj kakvu su nosili Rimljani. Rupa na sred ploče
skupljala je zrake u žižu i tako činila novo sunce na Maksovim grudima.
Tu se jednom davno zaglavila strela Horde. Tada je ovaj oklop spasao Maksu
život.
Bilo je 100 farenhajta u Dolini Smrti.
U improvizovanom skloništu vojnici Narodne Oslobodilačke Armije igrali su šah. Kim Čang je sa belim
figurama imao velike izglede da pobedi. Onda je Tsung Nail ubacio crnog skakača iza linije belih piona.
Šah-šeh...