Стајала је раме уз раме са највећим архитектама Југославије и света. Зна много тога о зградама на Новом Београду јер је учествовала у њиховој изградњи. Вера Пауновић и у 101. години трага за књигама које није прочитала.

Вера Пауновић је седмог јула прославила стоти рођендан. „Ту ваљда нема тајне, не знам, ваљда се и ви сви чудите“, каже уз осмех.

Када је 1945. године уписивала факултет, прва жеља био јој је Хемијски, али, умешао се будући супруг Милан.

„Извадио ме је из тог реда и рекао: ‘Tи нећеш да студираш хемију, ти ћеш да студираш архитектуру’. Ja сам та прва послератна генерација која се уписала на архитектуру. Била сам, онда се тако то обележавало – А206, то је био мој универзитетски број, а било је 400 уписаних“, прича Вера.

Иако је дипломирала међу првима, и тиме показала да је супруг Милан био у праву, на посао је чекала све до 1955. године, када је постала сарадница архитекте Милорада Мацуре у Урбанистичком заводу.

Први пројекат био јој је Народна банка у Сомбору, затим штампарија преко пута Новог гробља, а онда и изградња послератног Новог Београда.

„Не радила, направила! Ако тако може да се каже. Тај Нови Београд од првог дана, ја и сад видим оне баруштине, оне пловке и нашег фотографа Бору Здравковића“, објашњава Вера.

Према њеним речима, Блок 3 био је без солитера.

„Имао је две осмоспратнице, имао је дечје обданиште, основну школу и центар Месне заједнице и имао је гаражу“, наводи Вера и истиче да су тада архитекте радиле строго по нормативима – колико зеленила по становнику, колико стамбене површине, колике квадратуре треба да буде гарсоњера, колике двособан стан.

Била је на специјализацији у Паризу 1970. године. Једина Југословенка међу двадесетак архитеката из целога света. Захваљујући свом раду, обишла је цео свет.

„Некад је било мало и буне зашто ја морам тако да идем. Примали су нас увек градоначелници и ти који су надлежни. Била сам у Лондону, Паризу, Минхену, Копенхагену, Берлину, у Франкфурту...“, набраја Вера Пауновић.

У пензији је скоро четири деценије, али, како каже њена ћерка Мирјана, не стаје.

О свему говори уз осмех, само о себи скромно. Редовно посећује библиотеку и проналази књиге које још није прочитала. Највише воли приче о Београду, чије је многе странице, у ствари, и сама исписала.

АУТОР: ЈЕЛЕНА БАРАНИН