Poslednjih godina u žiži interesovanja svetske javnosti nalaze se brojne rasprave o GMO. U Srbiji je javnost najviše zainteresovana za upotrebu GMO u poljoprivrednoj proizvodnji, pa kao poljoprivredni inženjer osećam obavezu da iznesem sopstveno stručno viđenje ove problematike. Sem toga, po srednjoškolskoj spremi sam laboratorijski tehničar za biohemiju i molekularnu biologiju, pa mi to daje dodatan podsticaj da se oglasim po ovom pitanju.
S obzirom da su mišljenja izuzetno podeljena a stavovi dijametralno suprotni, verujem da bi za donošenje ispravne odluke (za ili protiv GMO) najpre bilo potrebno detaljno razmotriti ovu problematiku sa različitih aspekata. Nadam se da će činjenice iznete u nastavku biti od koristi, jer se utemeljeni stavovi ne mogu formirati bez poznavanja i analize svih dostupnih informacija.
Da bi problematika GMO bila shvaćena na pravi način, treba poći od najosnovnijih stvari, odnosno od genetskog materijala koji je zajednički za sva živa bića na planeti zemlji,od bakterije,preko ribe,psa,krave,slona,kita,majmuna, pa do čoveka.
Šta su genetički modifikovani organizmi (GMO)?
Da bismo na ovo pitanje dali ispravan odgovor, moramo najpre pojasniti šta je nasledna osnova svakog živog bića, odnosno kako se nasledne osobine prenose sa roditelja na potomke.
ŠTA JE DNK ?
U svakoj ćeliji,svakog živog bića nalazi se genetski materijal ili DNK (dezoksiribinukleinska kiselina). To je protein koji izgleda kao dvostruka spirala,a sastavljena je od nukleotida (ako DNK spiralu zamislite kao lanac, nukleotidi čine karike; na slici 1. vidite spone između dva dela spirale- svaka spona na svojim krajevima ima po jedan nukleotid ; dakle svaka karika ima otpilike 8-10 nukleotida ).
Slika 1. dvostruka spirala DNK povezana naspramnim komplementarnim azotnim bazama
Svaki nukleotid u sebi ima tri molekula,i to jedan molekul šećera pentoze, jedan molekul fosfatne kiseline i jedan molekul azotne baze (molekulski prikaz DNK vidi se na slici 2). Azotne baze su adenin,timin,citozin i guanin ili skraćeno A,T,C,G. Svaki nukleotid u sebi ima samo jednu azotnu bazu.
slika2. prikaz molekulske strukture DNK (nukleotidi iz dva naspramna dela spirale DNK povezani azotnim bazama)
Ove četiri azotne baze povezuju se uvek na isti način,odnosno stvaraju uvek iste parove i to A T i G C, i njihovim povezivanjem se dva dela spirale DNK drže na okupu (spone na slici 1. su prikaz hemijskog povezivanja komplementarnih baza iz dva dela spirale) . Ovo znači da će adenin iz nukleotida jednog dela dvostruke spirale DNK uvek da naspram sebe u drugom delu ima nukleotid sa timinom, odnosno nukleotid sa guaninom naspram sebe ima nukleotid sa citozinom.
Molekuli DNK se kod različitih biljaka i životinja razlikuju po veličini. Najmanji broj nukleotida ima DNK virusa (samo nekoliko hiljada), molekul DNK bakterije sadrži nekoliko miliona nukleotida, dok kod čoveka taj broj prelazi nekoliko milijardi nukleotida.
ŠTA SU GENI ?
Geni su zapravo delovi DNK koji mogu biti manje ili veće dužine,odnosno sastojati se od manjeg ili većeg broja nukleotida. Tako,na primer, gen odgovoran za boju očiju može biti ATGCAATGCCTTA (ovo je raspored baza u jednom delu spirale ,jer setite se, u drugom delu su komplementarne azotne baze) a onaj za visinu tela CCGTAGCCTTAGCT ( Preciznosti radi,moram da kažem da ovo nisu stvarni geni već samo primeri dati za bolje razumevanje principa).
Proces identifikacije gena je dugotrajan i mukotrpan posao, pa je nauka do sada uspela da identifikuje samo mali broj gena kako kod ljudi,tako i kod životinja i biljaka. Sem toga mnoge osobine nisu pod kontrolom jednog već više gena,tzv.poligenske osobine. Kod ljudi su inače najvažnija istraživanja gena odgovornih za pojavu određenih bolesti a kod životinja i biljaka za proizvodne osobine i otpornost.
DNK je jedna vrsta uputstva ili recepta koja u sebi nosi informacije od kojih zavise svi životni procesi, fizičke pa čak i psihičke karakteristike svakog živog bića. Na primer, aktiviranjem gena odgovornog za kontrolu boje očiju dolazi do sinteze proteina koji kontroliše količinu melanina u rožnjači što za rezultat ima različite boje očiju.
PRENOŠENJE NASLEDNIH OSOBINA SA RODITELJA NA POTOMKE – PROCES RAZMNOŽAVANJA
Pošto znamo osnovne činjenice o genetskoj osnovi, hajde da sada proučimo proces razmnožavanja,odnosno prenošenja nasledne osnove sa roditelja na potomke.
Setite se da je lanac DNK dvostruka spirala; prilikom stvaranja polnih ćelija (jajna ćelija i spermatozoid) one sa sobom nose samo po jednu polovinu lanca DNK od majke,odnosno oca, tako da se njihovim spajanjem dobija potpuno novi lanac DNK, odnosno dvostruka spirala novog, jedinstvenog živog bića (ovo je krajnje pojednostavljeno objašnjenje da ne bismo zalazili u domen sinteze polnih ćelija i objašnjavanje načina na koji je DNK smešten,ili bolje reći,spakovan u telesnim ćelijama).
Da bi do spajanja jajne ćelije i spermatozoida došlo nije dovoljno samo ih dovesti u kontakt. Naime,priroda je postavila barijere u kompatibilnosti na nivou molekularnog sastava opne jajne ćelije, pa spermatozoid koji nema receptore koje prepoznaje opna jajne ćelije neće moći da uđu u nju. Time je onemogućeno , na primer, u laboratoriji spojiti jajnu ćeliju krokodila sa spermom konja,ili jajnu ćeliju delfina sa spermom slona i sl.
Zamislite sada,da umesto da se trudite da oplodite jajnu ćeliju krave sa spermom ovna , manipulišete direktno sa lancima DNK ova dva živa bića, pa u naslednu osnovu krave ubacite gen ovce koji kontroliše proizvodnju vune i dobijete kravu koja ima runo. Zanimljiva zamisao,zar ne? Mogućnosti su nesagledive i sve na određeni način podseća na igru.
KAKO JE NASTALA IDEJA GENETIČKE MODIFIKACIJE ?
Čak i pre zvaničnog nastanka nauke o naslednim svojstvima, genetike,čijim se začetnikom smatra Gregor Mendel, ljudi su primetili da se ukrštanjem biljaka i životinja dobijaju potomci koji po svojim proizvodnim osobinama često daleko prevazilaze roditelje ( tzv.heterozis efekat ili hibridni vigor; najširoj javnosti je možda najpoznatiji i najočigledniji rezultat dugotrajnih postupaka ukrštanja prilikom stvaranja brojnih rasa pasa).
Ova znanja najviše su primenjivana u poljoprivredi ,ali je tek razvojem genetike došlo i pravo razumevanje kako se neke osobine prenose sa roditelja na potomke, o određenim ograničenjima (ne možete jednostavno spariti govedo koje daje puno mleka sa onim koje je izrazito mesnato i dobiti potomke koji daju puno i mleka i mesa), ali i saznanja da nije dovoljna samo dobra genetska osnova već da treba obezbediti i uslove da bi se ti potencijali maksimalno ispoljili.
Postupci ukrštanja biljaka ili životinja razvijali su se i usložnjavali razvojem poljoprivrede. Nastaju nove rase i sorte,linije,varijeteti, sve u svrhu bolje proizvodnosti i veće otpornosti. Svi ti postupci uvek su podrazumevali spajanje muške i ženske polne ćelije, odnosno proces prirodnog razmnožavanja.
Vremenom i razvojem populacione genetike došlo se do saznanja koje su osobine međusobno povezane i uslovljene, pronađeni najbolji metodi ukrštanja da se dobiju najpoželjnije osobine,ali je takođe i utvrđeno da prirodnim razmnožavanjem neke kombinacije gena jednostavno nije moguće dobiti.
Kako projekti identifikacije genoma svih živih bića napreduju,dolazimo do sve većeg broja informacija koji gen kontroliše koju osobinu,i što je još važnije, otkrivamo tačno mesto na lancu DNK gde se taj gen nalazi. Zar onda treba da nas začudi što se počinje sa razmišljanjem kako zaobići neka prirodna ograničenja i zamke u procesu razmnožavanja i kako skratiti proces dobijanja poželjnih potomaka.
Zaista,sasvim je logično,da ako imate znanje i mogućnosti,iskombinujete gene za dve poželjne osobine koje do sada nikako niste uspevali da dobijete kod biljke ili životinje. Ili da iskoristite znanja koja imate da jedan ljudski gen ubacite u bakteriju pa da ona sada proizvodi insulin za dijabetičare.
I tako dolazimo do pojma GENETIČKOG INŽENJERINGA a onda i do GENETIČKE MODIFIKACIJE.
Krajnje pojednostavljeno, šta je proces genetičke modifikacije ?
Predstavite sebi lanac DNK kao dugačku papirnu traku, na čijim su različitim delovima zapisane apsolutno sve informacije koje definišu jedno živo biće, potpuno nebitno da li je u pitanju bakterija,biljka,životinja ili čovek.
Vaša je namera da neku osobinu tog živog bića prenesete na neko drugo. Recimo sa bakterije na biljku, ili sa biljke na životinju,ili sa životinje na čoveka. Podsećam,radi se o slučajevima kada je spajanje naslednog materijala,odnosno razmnožavanje prirodnim putem nemoguće.
Stoga isecate deo trake DNK biljke, istovremeno traku DNK životinje isecate na mestu gde ćete ubaciti deo DNK biljke, prebacujete isečeni deo DNK biljke u unapred pripremljeno mesto u DNK životinje, spojite krajeve i dobijate genetički izmenjeni organizam odnosno genetički modifikovan organizam (GMO).