LAJANJE ODSEČENE GLAVE


Sledeći članak daje prikaz eksperimenata koje su izveli dr. S.S. Brukhonenko i S. I. Čečulinin, na Naučnom Institutu za Hemiju i Farmaciju u Moskvi (Farmakološki i Terapeutski Odsek) za nacionalnu ekonomiju Sovjetske Unije.
REDAKCIJA

     Stvoriti uslove koji će opravdati mogućnost uščuvanja života mozga na veštački način, a pored odeljenosti glave od tela, bio je, kako na naučnom tako i u tehničkom pogledu, neobičan i težak pothvat. Ovaj problem bio je još daleko od svog rešenja, i ako su mnogi naučnici iz skoro svakog kraja sveta, bili načinili opetovane pokušaje u tom pravcu.
      Eksperimenat izolacije pasje glave, koji smo mi izvršili u laboratoriju prof. Steppuna, na Odseku za Farmakologiju i Terapeutiku, izveden je na sledeći način: narkotizovana su dva psa (hloroform i velika doza pantopona). U krv prvoga psa ubrizgan je " Germanin" da bi se predusrela koagulacija. Psu je puštena sva krv, a njegova pluća , sa potrebnom opreznošću izvadjena. Krv je tada puštena u rezervoar aparata, koji je imao funkciju "veštačkog srca", a pluća sa njime spojena. "Veštačko srce" bilo je tada u stanju da uščuva život i funkcije organa, "kucajući" umesto prirodnoga.
      Posle ovih priprema mi smo prešli na važniju operaciju, koja je izvršena u suglasnosti sa uobičajenim pravilima hirurgije. Izvršili smo duboki kružnati zarez u donji deo vrata i presekli celo tkivo, pa i ono koje je najvažnije za održavanje života.
      Ova operacija jeste veoma teška jer su u ovome delu tela skoncentrisani najbitniji , za život bezuslovno potrebni, organi (veliki krvni sudovi i nervi koji regulišu disanje i cirkulaciju krvi), i morali smo da budemo do najveće mere oprezni, da ne bismo razrušili njihovo pravilno funkcionisanje, jer bi, u tom slučaju, nastupila smrt životinje. Kada je u toku operacije srce psa prestajalo da kuca, naša situacija postajala je kritična, jer nema sredstva koja bi mogla da proizvedu kucanje živoga srca, kao što je slučaj sa veštačkim. Posle operacije bila je glava psa spojena sa telom samo pomoću 4 šira krvna suda vrata i nekoliko tankih tetiva. Život glave produžen je pod ovim uslovima, samo se često moglo da primeti stanje, slično sinkopi.
      Najodlučniji momenat jeste tada došao - pasja glava imala se definitivno da odseče i spoji sa aparatom. Pokušali smo da izvršimo to na takav način, da ni u najmanju ruku ne prekinemo život glave. U tu svrhu, mi smo prvo spojili cevi aparata samo sa nekoliko krvnih sudova glave. Posle toga mi smo aparat stavili u gibanje, "veštačko srce" počelo je da "kuca", a njegova krv, cirkulišući kroz krvne sudove glave, došla je u pomoć prirodnom srcu psa. Posle toga mogli smo da presečemo preostale krvne sudove, spojene sa aparatom i glavu u celosti odvojiti od tela.
      U ovoj etapi, eksperiment je izgledao ovako: "Autojektor" - veštačko srce - bio je, pomoću svojih cevi, spojen sa krvnim sudovima ocepljene glave. Glava je ležala na jednoj ploči i davala impresiju kao da spava: oči su bile zatvorene i nije se mogao primetiti ni jedan pokret. Izgledalo je da je život skoncentrisan više u aparatu, u njegovim automatskim izmeničnim pokretima, u huktanju mašinerije i u siktanju aparata kod veštačkog disanja.
      Moglo se lako zapaziti, kako je krv tekla kroz sve cevi, cirkulišući u jednom zatvorenom krugu, kao što je to slučaj u živom organizmu. Krv koja je cirkulisala u pravcu glave, bila je obojena crveno kao rubin, jer je sadržavala u izobilju kiseonik. Otičući iz glave, ona je bila tamna i plavičasta. To je bio dokaz za normalni oksidacioni proces u glavi.
      Nepokretnost i umrtvljenost izolirane glave bila je stvarno uslovljena dubokim snom. Ogromne doze narkotika, koje smo morali da primenimo pri koncu operacije, pokazali su svoj efekat. Ali i pored sveg toga bila je, od samoga početka, laka stvar da se život u glavi zapazi. Da bi se on zametio, bilo je dovoljno da se dotakne cornea. Očni kapci bi se ne samo podigli nego i spustili.
      Nešto posle (otprilike za 20-30 minuta) manifestovao se život očitije. Oči su bile otvorene i pokazivale su sve karakteristike života. Glava je reagovala sa pokretima na najslabije podražaje. Očni kapci su došli u akciju ne samo kao odgovor na dodir oka, nego i kao reakcija na najmanji dah, na dodir pojedinačne kose (obrva, brkova) i drugih delova njuške. Ako se pritisnulo uho, odmakla bi se glava sa karakterističnim pokretima živog psa. Na podraživanje vlažne membrane nosa usledio bi i duži pokret glave. Jedanput, glava zajedno sa vratom bila je toliko podražena i izvodila tako burne pokrete, da se morala sa obim rukama pridržavati, jer bi se inače bila otrgnula od cevi koje su spojene sa krvnim sudovima. "Glava" je razjapila gubicu, keseći zube, kao da pokušava da laje.
      U nekojim slučajevima moglo se dapače primetiti, da je očni vid izolovane glave mogao da funkcioniše, budući da je svetlost električne lampe pred očima uslovila zatvaranje očiju.
      Neprijatne supstance (kinin), stavljene u usta, proizvele su ekspulzivne pokrete jezika. Hrana (komad kobasice ili sira), stavljena u usta glave, bila progutana i izbačena od donjeg dela ezofagusa. Da rezimiramo ukratko: izolovana glava u pogledu eksternih manifestacija, nije se ni u čem razlikovala od normalne glave psa za vreme narkoze. Život izolovane glave mogao se uzdržati nekoliko časova (3 i po časa).
      Šta je rezultat ovog eksperimenta i kakve mogućnoasti otvara on za dalje opite? Nismo u stanju da naširoko obradimo taj problem i hoćemo da ostanemo u uskim granicama, dodirujući najbitnije zaključke koji se lako mogu izvesti. U prvom redu i van svake sumnje, naši eksperimenti su dokazali, da se život i funkcije centralnog nervnog sistema mogu da uzdrže za neko vreme pod veštačkim uslovima. Nadalje, ovi eksperimenti upućuju nas na reviziju naših starih pogleda na prirodu života i proces smrti.
      Posle smrti izolovane glave, povratili su se, nekoliko puta i u raznim intervalima, znaci života. Jedanput, nastupila je smrt za vreme same operacije i mi smo produžili da vršimo operaciju na mrtvom telu za vreme od 8 minuta. Za 30 minuta veštačka cirkulacija krvi nije bila u stanju da vaskrsne život, ali docnije, mi smo bili svedoci dugačke serije znakova života: glava je široko razvukla gubicu itd. Sasvim prirodno javlja se ovde pitanje: gde mora da se povuče demarkaciona linija izmedju života i smrti? Zar ne bi u mnogim slučajevima smrti bilo moguće da se obnovi život pomoću savršenijih metoda revivifikacije, dok organske ćelije još nisu razorene?
      U svakom slučaju jeste očevodno, da svaka smrt, u svome početku, predstavlja samo "trance". Istom docnije, ovaj proces postaje ireversibilan.
      Pored cele serije bioloških problema, metod izolovanja glave mogao bi da bude od velike važnosti u studiju asimilacije centralnog nervnog sistema, tako u pogledu pitanja: šta hrani mozak, šta izlučuje on u krv u stanju aktiviteta i u stanju iznemoglosti. Sva ova pitanja jesu od velike praktične važnosti.
      Završavajući, mi možemo dodati ovo: duboko poznavanje prirode najvrednijeg čovečijeg organa i iskorišćavanje ovog znanja otvara široke perspektive za dalje usavršavanje i razvitak ovoga organa, čija funkcija jeste: Mišljenje, Htenje i Osećanje Čoveka.
      Tekst (zajedno sa redakcijskim uvodom) prenet je iz časopisa "Nova literatura", objavljen, verovali ili ne, decembra 1927. godine u Beogradu.