Ime: Šifra:    Novi član?    Zaboravljena šifra?









- AIESEC
- Festival nauke
- ICT
- Laboratorija slavnih
- Noć istraživača
- Noć knjiga
- Organizacione nauke
- Sajam knjiga
- Studija slučaja (Solvers Cup)
- arheologija
- ekologija
- evrointegracija
- filozofija
- geodezija
- informatika
- jubilej
- kinematografija
- knjige
- marketing
- maturanti
- medicina
- menadžment
- nagrade
- održani
- politikologiija
- predavanja
- psihijatrija
- reagovanja
- saradnja
- turizam
- umetnost
- vesti
- vojska





CENOVNIK
OZNAKA Cena čitanja CELOG teksta
Besplatno
1 dinar
50 dinara
100 dinara

Ukupno članova: 9046
Najnovi član: dudanena

Najnoviji tekstovi:

slika Razvoj emocionalne inteligencije kod dece (psihologija)
slika Dobitnik i rezultati Kviza 34 (Dobitnici i rešenja)
slika Kviz 34 (kviz 34)
slika Znanje kao pasoš za budućnost (ICT)
slika Jedinstveni narod i zemlja Slavena (istorija)
slika Da li je ekcem kod dece povezan sa alergijama i astmom? (medicina)
slika Četvrta industrijska revolucija i proširena realnost na Sinergiji 17 (ICT)
slika Mihail Labkovski: Pustite decu da budu - deca! (psihologija)
slika Isidora Bjelica - Crnogorske princeze (istorija)
slika Suzan Vajs Bauer - Istorija starog sveta – I tom: Prve civilizacije (istorija)





REGISTRUJTE SE
i èitajte CELE besplatne tekstove!
Obavestite prijatelja















Pretraži magazin po:
skupovi:::politikologiija
2. mart. 2011.

Šta je, danas, ostalo od ideologije?



Prefiks "post" obeležio je drugu polovinu dvadesetog veka: poststrukturalizam, postmoderna, postistorija, postpolitika, ali jedan pojam obeležen tim "post" kao da je zajednički za sve pobrojane, kao da se svakome od pobrojanih pojmova može prići upravo iz perspektive onoga što se imenuje kao postideologija. Izraz postideologija sugeriše da je pojam ideologije, onako kako se razumevao barem do pada Berlinskog zida, odnosno do prevlasti (neo)liberalnog modela, istrošen u tolikoj meri da više ne proizvodi učinke. Liotarovski rečeno, ideologija shvaćena kao velika priča raspala se na onoliko malih priča koliko ih je uopšte moguće zamisliti, a prevlast (neo)liberalnog modela i počiva na tome što ne nudi jedan, jedinstven i obavezujući ideološki obrazac koji bi imao prednost u odnosu na bilo koji drugi ideološki projekat.
No, da li je tako? Nije li i sam (neo)liberalizam jedna velika priča koja svoje univerzale pretenzije (i pretenzije na univerzalnost) skriva iza odbijanja da je i on sam jedna velika priča? Ako je tako, da li je onda izraz postideologija opravdan? Ako pak jeste, šta se može ponuditi umesto tradicionalnog određenja ideologije kao velike priče koja služi kao objedinjujući momenat neke političke zajednice? U kakvoj su vezi, danas, politika i ideologija? Da li je, najzad, uopšte moguće govoriti o politici bez ideološkog supstrata?

Evo šta su na ta pitanja odgovorili učesnici:

prof. dr Lino Veljak (Zagreb)

Pretpostavke, mogućnost i smisao kritike ideologije

Pojam ideologije se definira kao lažna ili iskrivljena svijest, te se kontekstualizira kao (konstitutivni i/ili posredovni) moment proizvodnje i reprodukcije lažnih alternativa. Pretpostavka takvog određenja ideologije sastoji se u izvjesnosti u pogledu mogućnosti kritičkog sagledavanja transformacije istinitih ili vjerodostojnih sadržaja u obmanjivački i samoobmanjivački karakter njihove ideologijske instrumentalizacije. Moć kritičkog mišljenja da uočava kako se istinito ideologijski transformira u obmanjivačko nipošto ne implicira posjedovanje jednoznačne i neupitne istine, na temelju koje bi se mjerila lažnost neke ideologijske pozicije. Naprotiv, fiksiranje neke istine u dogmatskom obliku predstavljalo bi pouzdan znak da se radi tek o sukobu između suprotstavljenih ideologija, budući da svaka dogmatski utvrđena istina implicira ideologičnost (a time i lažnost) pozicije zastupnika takve istine, što se u pravilu dodatno potvrđuje nametanjem dotične istine, u boljševičko-staljinističkoj tradiciji imenovane istinitom ideologijom, a u drugim formama proizvodnje ideologije označene kao objektivnoga odnosno znanstveno-neutralnoga, od svake ideologičnosti oslobođenoga uvida u zbiljsko stanje stvari. Moć mišljenja se tu može potvrditi i uvidom i antitetičko-solidaran karakter sukoba između takvih (otvorenih ili prikrivenih) ideologija.

dr Peter Klepec (Ljubljana)

Ideologija, realnost i realno. Kako funkcioniše ideologija danas?

Da li možemo danas još govoriti o ideologiji? Ovisi o tome, šta nam taj koncepat zapravo znači. Ako znaći (lažnu) svest u odnosu na neku neovisnu stvarnost ili realnost (bazu), koju on reflektuje, onda on danas nije više operativan (ako je ikada takav i bio) za kritičku analizu društva i sadašnjice. Ako, naprotiv, koncepat ideologije znaći, da je sve, što je realnost, već proizvod (neke) ideologije, onda dolazimo do jednog drugog stajališta, sa kojeg je savremeno pozivanje na realno (u post-neoliberalnom stilu: ostavimo već jednom te ideologije, politiku, klasnu borbu, i latimo se pravih stvari, realnog života i realnih potreba ljudi) zapravo ideologija u najčistom obliku. Pozivanje neoliberalizma na slobodno tržište, koje kao dazna šta radi (Adam Smithova nevidna ruka, varianta onoga što je Lacana nazavao subjekat, za kojeg se pretpostalja, da zna), i koje če umesto nas odlučiti samo je najčistiji oblik ćorsokaka savremene post-političke situacije.

doc. dr Branko Romčević (Beograd)

Kritika ideologije i skepticizam

Budući da se otkriće ideologije redovno uparuje sa obznanjivanjem njene sveobuhvatnosti, to se onda nameće i pitanje da li je uopšte moguća kritička pozicija koja i sama ne bi već bila ideološka. Po Marksu, kritika ideologije i ne treba da se odigra kao izravna promena na planu mišljenja ili pisanja upravo stoga jer je ovaj u njenom posedu. Efikasna (neideološka) kritika ideologije trebalo bi da se sastoji u realnom prevratu postojećeg stanja društvenih odnosa, u revoluciji koja bi pokrenula i lančane preokrete unutar tzv. duhovnih disciplina. Međutim, ni ta revolucionarna spoljašnjost nije van domašaja ideologije. Prema Hajdegeru, Marksova teza, shodno kojoj su filozofi svet samo različito tumačili dok bi stvar bila u tome da se on promenu, i sama zahteva promenu u konceptu sveta, dakle promenu razumevanja i tumačenja sveta kao integralni deo svoje revolucionarnosti, što će reći dalju filozofsku konstrukciju koja bi, po pretpostavci, spadala u ideologiju. Da li to znači da nema izlaza iz ideologije? Budući da je takvo osporavanje kritike ideologije omogućeno preuzimanjem modela po kome je odvajakada pobijan skepticizam (kao god i tzv. relativizam) insistiranjem na tome da je osnovna teza skepticizma samoopovrgavajuća to će se i mogućnost kritike ideologije pokazati zavisnom od održivosti te diskurzivne matrice. Po Emanuelu Levinasu, takva pobijanja duguju svoju uverljivost projektovanju iluzije o sinhronosti dva iskazna toka, jednog u kome se događa implicitna afirmacija i drugog, koji predstavlja negaciju koju ta afirmacija donosi. Analogno tome, kritika ideologije i njeno samoosporavanje ne bi bili istovremeni trenuci jedinstvenog diskursa, što bi predstavljalo mogući osnov legitimnosti kritike ideologije. Ali, sa tog mesta otvara se nov problem, s obzirom na to da je Levinasova apologija profilisana u sklopu afirmacije etike, koja je jedna od centralnih meta svake svog imena dostojne kritike ideologije.

mr Rastislav Dinić (Niš)

Pluralizam: razuman, agonistički ili epistemički

Iako se činilo da su sa Rolsovim političkim liberalizmom i Habermasovom diskurzivnom demokratijom, ideologije zauvek napustile savremenu demokratsku teoriju, u radu Šantal Muf, one se vraćaju u svom punom sjaju. Mufova kritikuje kako Rolsa, tako i Habermasa za veštačku proizvodnju konsenzusa, te, na tragu Deride i Vitgenštajna konceptualizuje politiku kao neizbežni i večiti sukob (agon) različitih ideologija, od kojih svaka teži hegemoniji, odnosno totalnoj dominaciji nad političkim poljem. Za razliku od Rolsovog razumnog pluralizma, koji navodno predstavlja samo vešto prikrivenu hegemoniju, Mufova se zalaže za pluralistički agonizam, koji ne krije, niti prerušava hegemonističke pretenzije svojih učesnika.
Nameravam da pokažem da, iako je Mufova preceptivan kritičar Rolsove i Habermasove pozicije, njen pozitivni predlog za rešenje demokratskog paradoksa, nije ubedljiv i pati od istog problema od kojeg pate i raniji pokušaji da se liberalna demokratija zasnuje na vrednosnom pluralizmu, poput onog Isaije Berlina. Ovo, međutim, ne znači da se ideologije ne mogu rehabilitovati na drugačiji način od onog na koji to čini Mufova, naime ne kao nesvodivo različiti pogledi na demokratsku politiku, već kao privremeno nesvodivi projekti dolaženja do istinitih političkih principa. Demokratska politika bi se u tom slučaju videla kao kratkoročni epistemički pluralizam (Talis), radije nego kao trajni agonistički pluralizam koji predlaže Mufova, ili pak, jednako trajni razumni pluralizam Džona Rolsa.

mr Iva Nenić (Beograd)

Umetnost kao praksa pod ideologijom

Altiserova rehabilitacija ideologije proizvela je dvostruki teorijski zalog. Na jednoj strani, totalna koncepcija ideologije kao osnovnog veziva društva podvrgnuta je rigoroznom čitanju i strukturalističkoj reviziji sprovedenoj iz pravovernih marksističkih pozicija. No, paralelno se iznosi i originalna analiza artikulacije subjekta ideologijom i uloge državnih ideoloških aparata, u kojoj je zastupljena i razvijena teza o specifičnoj materijalnosti ideologije kao o konstitutivnom ideološkom upisu u materijalne društvene činove i prakse (konstitutivnom po same prakse, koje su uvek-već pod ideologijom, ali i po ideologiju smu). Dok prva intervencija ostaje u ravni marksističke ortodoksije, drugu, označenu kao originalan teorijski prevrat ka pojmu subjekta, preuzimaju i razrađuju hibridne teorijske platforme poput prolakanovske teorijske škole i savremenih studija kulture. Diskurzivni mehanizmi interpelacije i materijalnost društvenih ideoloških praksi prema formulaciji Rastka Močnika, dva naporedna konceptualna niza, određuju bazičnu dilemu Altiserove teorije, njenu svojevrsnu nedovršenost u koju valja ulagati: kako ideologija, naime, prosijava kroz znakovnu materijalnost društvenih fenomena, a da to nije puki od-slik, instrumentalizacija ili prikrivanje? Na kakav način su društvene prakse superstrukture, poput umetnosti, ideološke u smislu poziva-prepoznavanja i efekata koje stvaraju, na planu individualnog i kolektivnog?
Altiser je ponudio tumačenje prema kojem umetnost aludira na ideologiju, prikazujući je kao zaključak bez premisa. Drugim rečima, umetničko delo, praksa ili svet umetnosti nije u stanju da prodre iza i destabilizuje ideološki pretekst, već samo indeksira i po-kazuje svoje okruženje ili generativni kontekst. Preuzimajući tezu Rejmonda Vilijamsa o ideologiji koja nije samo kontinuitet grube dominacije, već i polje produktivnih tenzija koje može voditi novinama i promenama, te podelu Aleša Erjaveca na različite funkcije koje umetnost može obavljati u odnosu na hegemone društvene strukture, nudim postavku u kojoj je ideologija istovremeno mise-en-scène (uslov i polazište) i polje naknadno manipulisano društvenom označavajućom praksom umetnosti. Razlika u odnosu na izneto altiserovsko-marksističko gledište sastoji se u sagledavanju većeg udela umetnosti u polju društvenih konflikata, kao i u ispitivanju specifičnih interprelacijskih stupica koje umetničko delo kao konceptualno-objektna pojava postavlja pred recipijenta/tkinju. U ovom poslednjem smislu, posebno se važnim čine prakse koje ilustruju dijalektiku između rezidualnih, dominantnih i novonastajućih (emergirajućih) oblika kulturalne proizvodnje značenja i koje u sebi udomljuju transformativne i implicitne, no svejedno po subjekt konstitutivne, procese ideološkog bivanja-u-svetu.

mr Janja Stjepanović (Beograd)ć

(Ne)moć interpelacije i državni ideološki aparati

Ukoliko ljudi misle i govore (a čovek misli spinozistički aksiom), oni na bazi različitih praksi formiraju sklop određenih predstava-slika u ponašanjima-stavovima-gestovima (Altiser), koji upravlja ovim stavovima prema stvarnim predmetima i problemima sa kojima se sučeljavaju. Svaka praksa odvija se, dakle, pod uticajem jedne ideologije koju možemo nazvati lokalnom ili mikro-ideologijom. Ali počev od momenta kada ljudi ulaze (zapravo, oni su uvek već tu, ukoliko ne verujemo u mitove prirodnog stanja) u društvene odnose, ove različite prakse koegzistiraju u datom društvu. Ova koegzistencija nije prosta jukstapozicija: veze između praksi su kompleksne i, u krajnjoj instanci, određene društvenim podelama ili jedinstvom. U slavnom članku o državnim ideološkim aparatima, Altiser polazi od jedne Marksove, naizgled jednostane, ideje da neka data društvena formacija ne može egzistirati ukoliko ne reprodukuje uslove proizvodnje. Egzistirati, u slučaju jednog društva, znači reprodukovati se i biti reprodukovan. Jedan od nužnih procesa reprodukcije uslova proizvodnje, na koji se Altiser fokusira u svom članku, jeste reprodukcija vladajuće ideologije putem onoga što on naziva državnim ideološkim aparatima. Teza da državni ideološki aparati funkcionišu (pretežno) na ideologiju ostaje prazna tautologija sve dok Altiser ne definiše ideologiju uopšte kao interpelaciju individua u subjekte. Primenjujući na Altiserovu teoriju interpelacije metod simptomatskog čitanja, odnosno, nastojeći da iza onog što Altiserov tekst kaže identifikuje ono što on ne kaže i što omogućava ono rečeno, a da samo nije rečeno, Džudit Batler iznosi sadržaj ovog nerečenog ili nemišljenog: kada kaže da su individue uvek već subjekti, Altiser ne kaže ko/šta se potčinjava autoritetu, ne iznosi istinsku bazu ideološke interpelacije fantazmatsku strasnu vezanost za simbolički Zakon. Nije, naime, slučajno što Altiser hrišćansku religijsku ideologiju uzima u razmatranje kao primer ideologije uopšte, a da pri tom ne pominje prezumpciju krivice koju ona uključuje: Altiserova navodno opšta teorija ideologije jeste jedna sasvim posebna ideologija ideologije koja slepo ponavlja mehanizme koje treba da opiše. Ova isuviše katolička teorija, obeležena ideološkom sakralizacijom apsolutnog autoriteta kojem se subjekat u potpunosti potčinjava, ne polaže računa o neuspesima interpelacije, koje pak Batler pripisuje nemoći interpelacije da u potpunosti konstituše subjekta (potčinjenog ideologiji) koga imenuje. Uvažavajući argumente koje Batler iznosi, Slavoj Žižek ih okreće protiv same autorke i njene koncepcije emancipatorske politike: interpelacija uspeva u potpunosti da konstituiše subjekta upravo onda kada to ne uspeva, odnosno onda kada subjekat ne uspeva u potpunosti da se prepozna u pozivu velikog drugog, i ako je strastvena vezanost za simbolički autoritet operativna, to je upravo stoga što ona funkcioniše samo ako nije priznata. U izlaganju ćemo se nakratko osvrnuti na ovaj spor oko interpelacije pokrenut pitanjem Džudit Batler Ko/šta se potčinjava autoritetu? da bismo se potom vratili na izvore, ili pre bazu interpelacije polazeći od jednog (pseudo)pitanja koje ne postavlja Batler: Ko/šta interpelira? Zbog čega Altiser naglašava državni karakter državnih ideoloških aparata kada je za porodicu, na primer, i ponekad za crkvu, očigledno da one pripadaju privatnoj sferi privatnom mestu susreta privatnih lica? Konačno, zbog čega Altiser, za razliku od Batler i Žižeka, suspenduje svako razmatranje potencijalnog otpora, ili revolucionarne ideologije, ili radikalno emancipatorske politike naglašavajući da će govoriti sa gledišta reprodukcije?

mr Ivan Milenković (Beograd)

Ideologija mala priča

Ovaj prilog polazi od razumevanja ideologije kao, naprosto, pozitivnog projekta koji nije nužno vezan za vrednost istine, odnosno od ideologije kao, liotarovski rečeno, ne-velike, male priče. Ukoliko, međutim, ideologiju shvatimo na taj način, dužni smo odgovoriti na posledice takve jedne postavke: odvežemo li ideologiju od vrednosti istine i, samim tim, pretenzije na univerzalnost, kako ćemo se izboriti sa prigovorima o relativizmu? Naime, ako je ideologija tek jedna priča među drugima, kako ćemo obezbediti primat jedne priče među ostalima, odnosno kako ćemo utvrditi koja je priča istinita, a koja lažna? Ako relativizujemo pojam ideologije, kako ćemo se, kako to formuliše Lino Veljak, odbraniti od lažnih alternativa?
Ovim prilogom želim da ponudim tumačenje Liotarovog stava o kraju velikih priča, odnosno da ga odbranim od pravolinijskih, formalno-logičkih prigovora. Naime, glavni prigovor Liotaru kaže da, ukoliko tvrdi kraj velikih priča, onda je i sama njegova tvrdnja velika priča, odnosno, odričući univerzalne pretenzije drugim pričama, on, po samoj postavci stvari, pretenduje na univerzalnost sopstvene priče, čime, dakle, upada u performativnu protivrečnost. Odgovor koji nudim ide ka tome da Liotar može da tvrdi kraj velikih priča, a da sam nema pretenziju na univerzalnost, ukoliko svome iskazu ne pripiše univerzalnu vrednost, uprkos formi univerzalnosti u kojoj je dat (jer drugačije ne može). Naime, ukoliko tvrdi da nijedna priča više nema univerzalni domet, onda upravo njegova priča vredi univerzalno, naime primenljiva je na svaku, na bilo koju priču. Ali i eto paradoksa lažova ona je primenljiva i na sebe samu. Naime, i za Liotarovu priču važi da je tek jedna od priča, te da, de jure, kao takva, nema prednosti u odnosu na bilo koju drugu. Prednost jedne priče u odnosu na neku drugu stvar je de facto odnosa moći.
Da li, pak, to znači da je stvar potpuno proizvoljna, te da svaka priča može da postane vladajuća? Odgovor je da, svaka priča već je u režimu moći i da, nema garancije, čak ni istinosne garancije koja bi jednoj priči unapred davala prednost u odnosu na neku drugu. Ne postoji principijelna, dakle istinom određena brana pred navalom najpogubnijih priča. No, postoji nešto drugo, a to su pravila igre koja su izvan režima istinito-lažno, ona su s one strane dobra i zla. U okviru tih pravila igre (liberalnih) koja, uzgred budi rečeno, nisu stvar habermasovskog konsenzusa, nego takođe odnosa moći: pravila nameće onaj ko to može moguća je bilo koja opcija koja ne dovodi u pitanje pravila igre. Mogućnost istine jedne priče, dakle, određena je istonosno neutralnim pravilima igre. Na delu je svojevrsno nasilje pravila igre, kao uslov mogućnost nenasilnog življenja ideoloških sadržaja.


Svetlana Gavrilović



Zasad nema komentara na ovaj tekst!

AKTIVNI OGLASI:

PosloviNudim znanjeTražim znanje
obuka20
administracija01

Najnoviji blogovi:

08. 02. 2015.
Staniša Krsmanović
- NEZNAM, NEŽELIM, NEMOGU: Ovo su najveće greške u pravopisu srpskog, hrvatskog, bosanskog ili ma-kako-ga-zvali jeziku
17. 01. 2015.
Staniša Krsmanović
- 5 istina koje znaju samo mentalno snažne osobe
22. 12. 2014.
Staniša Krsmanović
- Boris Dežulović: Adio pameti
04. 12. 2014.
Anita Momčilović
- "Noć knjige" 12. decembra 2014. od 17 do 24h
04. 11. 2014.
Anita Momčilović
- Uspešno završen 59. Međunarodni Sajam knjiga u Beogradu
03. 09. 2014.
Staniša Krsmanović
- Шта је полуинтелектуалац?
14. 07. 2014.
- Gde su ljudi?
12. 07. 2014.
Siniša Stamatović
- Multi Language - Univerzalni rečnik reči
16. 06. 2014.
- LUK I LIRA
12. 06. 2014.
- SCIENTIA SEXUALIS




Vaš ID :
Prisutni na sajtu:

stil019,
 


Ukupno prisutno na sajtu: 15
Prijavljeni: 1 ||| Gosti: 14




© 1999. - 2017.
Digitalna Srbija pravi
1Sva prava zadržana ||| All rights reserved