 |
 |
 |
 |
 |
 |
|---|
|
- akcije - antropologija - arheologija - bankarstvo - beletristika - biznis - ekonomija - etnografija - etnologija - filozofija - finansije - gastarbajteri - gastronomija - geopolitika - istorija - istorija umetnosti - istraživanja - jezik - književnost - kontrola kvaliteta - lingvistika - menadžment - metodika - narkomanija - novinarstvo - obrazovanje - pedagogija - popularna psihologija - pravo - psihologija - religija - saveti - slikarstvo - sociologija - sport - srpski jezik - turizam - zaštita - zdravstvo
Ukupno članova: 9112 Najnovi član: uros:dd Najnoviji tekstovi:
    |
arhiva SEMJUEL BEKET : ČEKAJUĆI GODOA Drama "Čekajući Godoa" spada već u klasike, ma kako to paradoksalno zvučalo. Ali, delo koje se toliko mnogo izučavalo i koje je nebrojeno puta bilo tema naučnih radova u potpunosti ispunjava ono značenje termina "klasično" koje se odnosi na bitan uticaj u tradiciji. Sama drama se po običaju vezuje za početke tzv. "teatra apsurda" (izvedena je prvi put u Parizu 1953. godine). Šta je tu u stvari apsurdno? Problem vremena i problem čovekove sudbine. Krenimo redom. Drama se sastoji iz dva čina koja predstavljaju dva različita dana - i eto prvog paradoksa: avangardna drama poštuje jedinstvo vremena u svoja dva dela! Uz to, celokupna radnja se odvija na istom prostoru - ispoštovano je i jedinstvo mesta! A radnja u oba čina je toliko slična, da nismo daleko ni od jedinstva radnje! Naravno, sve je to samo naizgled tako, jer je sigurno da Beket nije imao nameru da se bavi tim "klasičnim" zahtevima. Ta "jedinstva" proistekla su iz sasvim drugih postavki, njihov koren je u gotovo suprotnim premisama. Vreme je jedinstveno zbog cikličnosti, zbog besciljnog ponavljanja koje je jedino i preostalo. Vreme ravnomerno teče, i između dva prikazana dana može stajati i mnoštvo drugih, gotovo identičnih (što nam sugeriše par listova na do tada golom drvetu), ali i samo jedna jedina noć (na šta ukazuju cipele koje se još uvek nalaze tamo gde su ostavljene). Takođe, ni prostori ne utiču bitno na sudbinu čoveka, pa i mesto može da bude isto. A radnja više i ne postoji, jer akteri života više nemaju cilj koji treba postići, horizont koji treba prekoračiti. Njima je preostalo samo čekanje. Čekanje čega? Životu mora jednom doći kraj. Svaka sudbina mora se završiti. I to je jedino što se još nije odigralo - kraj. Njega donosi Godo, misteriozna osoba koja je sklopila "dogovor" o sastanku na određenom mestu u određeno vreme. Ali, donosilac promene i "spasa" odlaže, preko svog glasnika, taj dugoočekivani čas. No, to ne može pokolebati Vladimira, koji zna gde sastanak treba da se održi, ni Estragona, koji nije siguran u svoje pamćenje i koji često zavapi za spasom. Jer, njima ništa drugo i nije preostalo, do da čekaju. Postoje ideje o odlasku, razilaženju, promeni mesta, ali one ostaju samo na rečima. Može se govoriti, ali ne i delati. Govorom se samo prekraćuje vreme. I dok za druge ljude protok vremena ima smisla (Poco ostari, oslepi, već zaboravi susret sa Vladimirom i Estragonom kao da se odvio u dalekoj prošlosti, a njegov Srećko više ne može ni da govori), "čekaocima" se čini da se sve odigralo juče i da će promena nastupiti sutra. Ponavljanje istih događaja, baš kao i ponavljanje istih rečenica u tekstu oduzima stvarima značaj i briše svaku tenziju. Atmosfera je potpuno u skladu sa vremenom koje gotovo stoji. Ljudi su primorani da to vreme nekako prekrate, izmišljajući svakakve igre, svodeći govor, ono što čoveka čini najsuperiornijim bićem poznatog univerzuma, na legitimnu zanimaciju za ubijanje vremena, ravnopravnu sa jelom, razmenom šešira ili vršenjem fizioloških potreba. Mogućnost izbora za junake ove sudbine istrošena je. Neko bira umesto njih, odlaže, poštuje neki svoj logički zakon. Ali, sistem vrednosti se time ne ukida. I dalje postoje fiziološke potrebe koje se ne mogu izbeći, telesnost je neokrnjeno prisutna, čak izbačena u prvi plan i postaje značajan factor. Postoji sećanje, doduše iskidano, razbijeno na parčiće, sećanje koje bi samo Salvador Dali mogao da naslika, ali u situacijama koje su vezane za cilj ono ne izdaje - Vladimir sa sigurnošću zna da je već video, i to prethodnog dana, glasnika Godoa, malog dečaka, iako se ovaj njega ne seća. Čak ga primorava da mu obeća da će ga se sutra sećati! Tu je, dakle, i svest Vladimira o tome da Godo verovatno ni sutra neće doći. Ali, oni će ga i dalje čekati. Mnoge mesije nisu došle, a i dalje se očekuju. A i šta drugo čovek može da uradi? Ova drama nije, kako to mnogima izgleda, početak kraja teatra. Jer, ona pokušava da da odgovor na isto pitanje kao i grčka tragedija - koliko je čovekova sudbina u njegovim rukama? Samo je pristup drugačiji. Ćudljivost bogova u petočinskim tragedijama ima jednake posledice kao i odluka Godoa - ma šta čovek radio, ma na koji način se borio, biće onako kako neko drugi, viši, za njega odluči. Na zemlji će ostati neki trag u vidu moralne čistoće čoveka koji je zahvaćen sudbinom, ako iko bude mario za to. Jedina razlika koju je vreme donelo za ovih dvadeset i pet vekova je što su zaboravu predati i moralni postupci velikih, pa i sama moralna načela. I onda, kada više nema razlike u postupcima koji su dobri i onima koji su loši, uradiće se sve, i ništa neće ostati do čekanja kraja. A kraj će doneti neko spolja, neko ko nije izgubio moć delanja, moć uticanja na događaje. Milan Dobričić  |
AKTIVNI OGLASI:
Najnoviji blogovi:
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Vaš ID :
Prisutni na sajtu:
Ukupno prisutno na sajtu: 22
Prijavljeni: 0 ||| Gosti: 22